Грачац је толико помињано место у својој историји, а особито из времена ропства под Турцима те и није чудо да се још памте и препричавају многи догађаји из тога доба. Будући да је Грачац на раскршћу путева Карановац-Крушевац-Нови Пазар, те је аутоматски добио задатак да штити караване на делу пута од Грачаца преко планине пут Новога Пазара.

                Значи, Грачац је постао дербендско село а Грачанци Дербенџије. А то даље значи да Грачац није био у обавези да плаћа све порезе као и друга села. И да је грачачки спахија сазидао тзв. Турску варош или једноставно варош за потребе убирања харача и остале своје послове. Варош је имала споља зид 40X40 метара и налазила се у садашњој ливади Смиљка Дебељака, а преко пута Драгана Ђуровића куће, где се и сада назиру рушевине.То је дакле био стамбени и административни центар субашлука грачачког.

                Грачац има и своју цркву. Свака црква има своју историју настанка, али ова црква у Грачацу има толико занимљиву историју настајања да је у њу тешко поверовати ономе ко је чује први пут. Наиме Свети Сава је донео одлуку да сазида манастир Жичу. У организацији посла, поред осталога што је потребно за тај велики посао око изградње манастира, био му је потребан камен за изградњу и мајстори.Желео је да сваки камен за градњу лично и погледа и одабере. У потражњи за материјалом за зидање и мајсторима дошао је, знате ли где?

У Грачац, свакако.

                У Грачацу је било добрих мајстора, доброг камена и доброг креча. Пошто је ради тога у Грачацу проводио прилично времена опазио је једно дивно место крај реке у селу и одмах предложио да ту саграде једну малу цркву. Тај пропланак крај реке са шумовитим делом брда иза њега је толико леп, далеко лепши од самог места за изградњу манастира Жиче да је сама идеја о изградњи црквице била сасвим на месту. Остало је за памћење да је ту цркву поред осталих и свети Сава зидао својим рукама, и да је започета градња после манастира Жиче, а завршена пре него је Жича изграђена.

Тога ради данас у Грачацу има пет локалитета који у свом имену имају подсећање на светога Саву.

Пошто сам ову легенду о настанку цркве у Грачацу чуо од старих људи могуће је да још неко у Грачацу зна тачнију легенду о настанку грачачке цркве, па стога молим све оне који то знају, а имају вољу да помогну да се јаве редакцији “Моравца”. Радо ћемо објавити сваку верзију настанка грачачке цркве.

                У том и таквом Грачацу становништво је улагало велике напоре да очува цркву, црквени живот и успомену на светога Саву. Турци су са своје стране покушавали да чврсто држе власт омаловажавајући све што није Турско и дајући повластице свакоме ко би имало исказивао поштовање према Турском виђењеу вредности. У мешавини живота под Турском влашћу на Балкану те и у Грачацу, није уопше чудо што је месно становништво прихватило мноштво речи турскога порекла у своме свакодневном говору. Има речи које су и сами Турци прихватили од њихових суседа нарочито Арапа. Занимљиво да и 200 година после ослобођења од Турака ми у Грачацу још употребљавамо много турцизама у свакодневном говору. Проучавајући ту материју дошао сам до закључка, не само што употребљавамо много турцизама у свакодневном говору, него имамо око 100 речи за које немамо замену у Српском језику. Ово не пишем да бих осудио ту појаву као злу или добру већ је само региструјем као изненађење за мене, а верујем и за вас.           

Ја сам од 8500 турцизама одабрао 640 речи које се и данас употребљавају у Грачацу.У “Моравцу” ће мо их објавити по абецедном реду, а у овом броју само речи које почињу на слово А и Б.

Одавно су престали да буду Цигани, сада су Роми. Само по себи то им прибавља поштовање, али и само поштовање.

Дакле, има их, по попису из 1982 у Србији 108 000. Незванично се сматра да их има 450 000, а код нас на локацији између Грачаца и Подунаваца није могуће тачно проценити колико их је због старих навика да једни одлазе, други долазе, да их има код куће и иностранству и да је, због историских разлога, непопуларно бројити их.

Данас живе у модерном ромском насељу на Бивољаку које се налази тачно тамо где је некада била “Циган мала” у којој су куће биле облепљене блатом, а кровови покривени сламом. Имају воду, асфвалтирану главну улицу насупрот које се преко магистралног пута Краљево-Врњачка Бања налази огледало за безбедно укључивање у саобраћај.

Куће су нове, велике, лепе и добро опремљење, кад се регулише довођење воде за домаћинства већ припремљенљ купатила учиниће њихов живот још конфорнијим.

За сада су Роми добили канте за смеће које уторком празни КРО ”Бели извор” из Брњачке Бање. Већ имају приватну продавницу, а имају и регистрован фудбалски клуб “Дедан” који је добио име по једном њиховом сународнику заслужном за развијање спорта у њиховом насељу.

У ту сврху у плану је изградња стадиона за такмичење и у истом склопу на већ спремном плацу и изградња Дома културе. То ће квалитет живота у Ромском насељу подићи на још виши ниво, поготово када се зна колико су Роми музикално и способни за разне видове културно уметничког стваралаштва. Њихово ангажовање биће сада прожето културним активностима и усмерено ка уметничким и другим врстама активности које ће посебно ангажовати младе и одвојити их од савремених болести урбаног друштва.

Са последњим најстаријим становницима ромског насеља изумире и прошња, сада се још могу видети савремени трговци који нуде своју робу пешице или у конфорним комбијима продајући пијачну робу или пластику. Захваљујући њиховој трговини и природној предузимљивости Рома, они одавно нису сиромашни, па су изградили куће, престали бити номади, џамбади, вретенари и коритари, па и нема више потребе да краду и тако преживљавају. Тако је избрисана и последња граница између Срба и Рома па можемо мирне душе рећи:

И они су наши!

Драгослав Савовић

Белобрђанин